Intervju Đorđe Stijepović

Prvo izdanje festivala muzičkog filma Paralel Vision, otvoriće novi dokumentarac Rokabili svet (It’s a Rockabilly World, 2016), koji potpisuje Brent Haf (Brent Huff), nama poznat i kao reditelj filma Serbian Scars, sa Majklom Medsenom, koji je sniman u Beogradu, pre nekoliko godina. Brent kaže da period snimanja pamti, po sjajnoj lokalnoj ekipi, ali pre svega po predivnom centru Beograda.Sticajem okolnosti, i u njegovom najnovijem filmu, dokumentarcu o rokabili sceni u Americi, ima itekako puno Srbije i Beograda, a zahvaljujući Đorđu Stijepoviću, jednom od najuspešnijih kontrabasista na aktuelnoj svetskoj i američkoj rokabilli sceni.

Kako je stigao do Holivuda, šta podržava na našoj sceni, te šta bi bilo kad bi bilo, da nije otišao u Ameriku pre više od 10 godina..., u intervjuu za Paralel, priča nam srpska rokabili perjanica Đorđe Stijepović, direktno iz centra showbiz-a, L.A.

12544159 10153844843154493 628311614 oFoto: Samantha Madnick

U kom si kraju odrastao i da li si po starom Bg običaju, svirao u nekom lokalnom bendu?

Odrastao sam na Vračaru, tu sam išao u XIV beogradsku gimnaziju, muzičku školu Slavenski, a i muzička akademija je tu u kraju. Od kad znam za sebe, svirao sam po bendovima. Prvi bend, u petom osnovne, mi se zvao 501, po Levis pantalonama koje su za rockabilly dečka bile neizbežne u to doba. Iako je bend počeo dosta amaterski, bez pravih instrumenata, sa akustičnim gitarama i tetrapacima umesto bubnjeva, bili smo izuzetno posvećeni. Ubrzo smo promenili ime u Lonesome Train, svirali u školi, Dadovu i raspali se početkom srednje. Kraće vreme sam svirao sa country bendom Southside, a onda sam napravio pauzu, jer sam hteo da se više posvetim usavršavanju sviranja kontrabasa. Nisam hteo da imam rock'n'roll bend sve dok nisam mogao potpuno da mu se predam. To se desilo tek sa Havana Whisper, koji sam osnovao 1999. U međuvremenu sam svirao sa etno bendovima Balkan Music Club i Marsya. "Bend" sa kojim sam u tom periodu najduže svirao je simfonijski orkestar; ukupno sedam godina, četiri sa filharmonijom mladih “Borislav Pašćan” i tri sa orkestrom FMU.

Pored Havana Whisper, "uletao" si na najrazličitije svirke po gradu, kako pamtiš našu rok scenu s kraja 90-ih i početka 2000-ih?

Trudio sam se da sviram što više, ali nikad nisam hteo da izgubim fokus, pa da sviram sa svima. Havana Whisper je zaokupljao većinu mog vremena, od pisanja aranžmana za duvače do organizacije koncerata i kontakta sa medijima. U to vreme sam svirao i sa Shira Utfila, takođe etno bendom, ovog puta bliskoistočnim. Što se tiče gostovanja, više sam "uletao" na albume nego na svirke. Gostovao sam na albumima grupa Sofine2, Kal, Čikine bombone, Specijalno vaspitanje itd. I dalje mi je zadovoljstvo da učestvujem na albumima drugih izvođača. Skoro sam snimio tri pesme za zagrebački bend Greaseballs, koji mi je bio jedan od dražih domaćih grupa kad sam bio klinac.

U to vreme mi je delovalo kao da beogradska rok scena nema dovoljno medijske pažnje. Međutim kad uporedim sa situacijom danas, deluje mi da je tad bilo blagostanje. Čini mi se da je tad skoro svaki TV kanal imao svoju muzičku emisiju. U tom periodu sam uglavnom išao na rockabilly i jazz svirke, a što se tiče tadašnje šire rok scene najviše su mi ostali u sećanju koncerti grupa Eyesburn, Doghouse, Concrete Worms itd.

12557154 10153844841809493 1303081727 oFoto: Samantha Madnick

U filmu Rokabili svet,pojavljuješ se kao jedan od trenutno najuspešnijih rokabili muzičara u L.A.-u gde trenutno i ziviš, koliko ti je vremena bilo potrebno u Americi da dođeš do tog nivoa uspeha?

Kad sam se preselio u Ameriku, prvo sam živeo u San Francisku. Od 2010. sam u Los Anđelesu. Poslednjih par godina sam u Santa Monici, na desetak blokova od plaže. Skoro sam počeo da surfujem, tako da ne planiram više da se udaljavam. Los Anđeles je Meka za rock'n'roll muziku, pa i za rockabilly. Ta estetika pedesetih ovde nikad nije izašla iz mode. Svirki ima skoro svaki dan.

Što se tiče uspeha, meni se čini da ispred mene tek stoji put koji mora da pređem da bih došao do nivoa na kome želim da budem. Kad pogledam unazad, svestan sam da sam ostvario većinu snova tinejdžera koji je u svojoj sobi držao Elvis Presley, James Dean, Stray Cats i Motorhead postere, ali ima jos dosta toga šta bih želeo da uradim.

U filmu čujemo i za brojne (pod)pravce kao sto su psychobilly, zombie billy..., da li je ta scena zaista toliko bogata i masovna?

Ta "billy" scena jeste poprilično bogata, ali ide u talasima što se tiče masovnosti. Meni je malo žao što postoje velike podele između pravaca u okviru ovog stila - tradicionalni rockabilly, neorockabilly, teddy boy rock'n'roll i psychobilly su svakako najmasovniji. Meni je uvek na prvom mestu stalo do toga kakve su pesme, nivo muzičara, energija na živim nastupima, pa tek onda moda. Na žalost, mnogima isključivo stil i izgled određuju kom će se pravcu privoleti. Ja volim da sviram tradicionalni rockabilly sa izvođačima iz pedesetih kao što su Wanda Jackson i Joe Clay, neo rockabilly sa Slim Jim Phantomom, psychobilly sa Tiger Army, a sviram i sa pop zvezdom Drake Bell-om koji ima više tinejdžersku publiku i moderniji pristum žanru.

Izgleda da su tetovaže postale sastavni deo rokabili kulture danas, imaš li i ti neku?

Nemam. Iako nemam ništa protiv tetoviranja, nikad nisam osećao potrebu da se i ja sam tetoviram. U stvari, kao klinac naložen na Stray Cats, bio sam siguran da ću biti potpuno išaran. U to vreme, tetovaže nisu bile popularne. Međutim, ubrzo su postale simbol nekog drugačijeg sveta, meni potpuno stranog, sa kojim nisam želeo ništa zajedničko da imam. Tako se ta želja ugasila.

Od kad sam se preselio u Kaliforniju većina mojih prijatelja i veći deo publike su poprilično tetovirani. Tetoviranje je potpuno izgubilo simbol bunta i postao deo uniforme. Rockabilly stil života je za mene i dalje bunt prema svetu koji nas okružuje. Nikad nije postao mainstream i i dalje je simbol cool-a. Uniformisanost mi u svemu izuzetno smeta. Iako sam u rock'n'roll svetu praktično ceo život, ne mogu sebe da vidim da kopiram, čak ni svoje muzičke uzore. Izuzetno mi je bitna individualnost u svemu šta radim.

Untitled14Foto: Derek Carr

Pored laganih folklornih tema poput odeće, frizure, automobila i tetovaža, u filmu se otvara i tema rasizma i pitanje da li je rokabili strogo belačka subkultura?

Za mene rockabilly nikad nije bio niti će imati ikakve veze sa rasizmom. Na kraju krajeva, bilo bi potpuno paradoksalno da muzika koja direktno potiče iz crnačke, veliča rasizam. Ne kažem da su svi koji slušaju rockabilly liberalnih stavova, ali sam stil ne pripada ni jednoj etničkoj grupi. U Kaliforniji je najveća rockabilly publika Latino, što datira još od pedesetih sa izvođačima kao što su Ritchie Valens, a nastavlja se i danas sa pevačima tipa Big Sandy. I nama u grupi Tiger Army je veliki deo publike Latino. Rockabilly je veoma prisutan i u azijskom svetu, posebno Japanu. Jedan od najuspešnijih i po mom mišljenju najboljih izvođača muzike pedesetih danas je crnkinja Nikki Hill. Ko je gledao film "Lemmy - 49% motherfucker, 51% son of a bitch", može da vidi Nikki kako izlazi sa nama na scenu obučena kao kaubojka, sve sa kaubojskim šeširom i košuljom sa vezom.

Dodatnu konfuziju donosi veličanje zastave konfederacije, koju u filmu pominje i moj berberin Teddy Boy Greg. Sedamdesetih godina je zastava postala nerazdvojni deo Teddy Boy subkulture, najviše zbog toga što ova muzika potiče sa juga, tako da su je mnogi rockabilly u Evropi prihvatili. Za većinu američkog stanovništva ova zastava predstavlja vezu sa rasizmom.

U filmu je dominantna muzika tvog beogradskog rockabilly benda, Atomic Sunset, kako je došlo do te saradnje?

Da, u filmu se čuje čak pet pesama sa našeg prvog (i za sad jedinog) albuma Hot Rods & Pin-Ups: Hot Rod Cat, Proud Hawk, Behind the 8-ball Man, Train in Vain i naslovna numera Hot Rods & Pin-Ups. Režiser filma Brent Huff me je pitao da mu pošaljem neke moje pesme koje bi dobro legle u film. Dao sam mu naš album. On se oduševio raznolikošću stilova i pesmama i skoro pola albuma uključio u film.

Atomic Sunset je trenutno malo zamrznut, jer jedva dižem glavu od drugih projekata. U toku je snimanje drugog albuma, sa jednim od mojih najomiljenijih rockabilly gitarista Paul Pigatom, tako da i sam jedva čekam da čujem završen album!

06 by Toni FrancoisFoto: Toni Francois

Svraćaš u Bg, u kontaktu si sa prijateljima..., pa kako ti se čini naša scena trenutno?

Rockabilly scena u Beogradu je uvek bila mala, ali vrlo posvećena i izuzetno postojana, još od osamdesetih. Publika je iskrena, a bendovi koji se bave ovim stilom su tu isključivo iz ljubavi. To je nešto što razdvaja ovu scenu od svih ostalih. Meni najdraži bend je i dalje Vera Kvark sa kontrabasistom Veljkom, koji je jedan od glavnih razloga zašto sam ja izabrao kontrabas za svoj instrument.

Mislim da generalna srpska publika nije ni svesna kakav kvalitet muzičara ovog stila postoji u gradu. Vojkan sa svojim Lucky Marcell projektom ima više uspeha u svetu, nego kod nas, Nikola Dragović, kao Nick Drag, je vrhunski pevač i pesmopisac, Jovandeka i Čikine bombone su srpska psychobilly okosnica već skoro dve decenije. Ovi ljudi sviraju. Često. Idite na njihove koncerte, Podržite ih. Bez njih scena ne postoji.

Da nisi otišao u Ameriku pre 12 godina, šta misliš, kako bi izgledao tvoj (profesionalni) život u BG-u?

Radio bih ono što najbolje znam da radim - svirao rock'n'roll. Bez obzira na tešku situaciju, siguran sam da bih našao način da radim ono što volim. Po prirodi se uvek borim, umem da stvorim priliku kad je nema, ne odustajem kad mi kažu da nema šanse da uspem i i dalje verujem u snove. Sem toga što ne bih toliko često išao na plažu i trudio se da jašem talase, ne verujem da bi mi život mnogo drugačije izgledao nego u LA-u. Možda ne bih nastupao pred više hiljada ljudi svako veče, ali bih na svakom koncertu dao sve od sebe i svirao do poslednje kapi znoja.

Na čemu trenutno radiš i kada ćemo te čuti i videti i na nekoj našoj sceni?

Ove godine sam izuzetno zauzet sa grupom Tiger Army i sa Drake Bellom. Sa TA imamo zakazane turneje svuda po svetu, od Evrope do Australije, tako da nije nemoguće da posetimo i Srbiju. Prošle godine sam po prvi put imao celovečernji solistički koncert u Beogradu u okviru Bass Passion festivala i obzirom da je fenomenalno prošao, postoji mogućnost da taj nastup ponovimo i po drugim gradovima u regionu. Tom prilikom sam imao fantastičan bend sa gitaristom Saletom Sedlarom, klaviristom Vasilom Hadžimanovim i bubnjarem Peđom Milutinovićem. Bila bi mi velika čast da opet okupim ovu ekipu.

Dugogodišnja mi je želja da snimim rockabilly album na srpskom jeziku sa američkim muzičarima i na taj način pokušam da približam ovaj stil malo široj publici. Počeo sam snimanje sa mojim prijateljem Deke Dickersonom, tako da može da se desi da i ovaj projekat ugleda svetlo dana u Beogradu. U svakom slučaju, obećavam da će biti koncerata u našim krajevima uskoro!

Valentina Macura

 

 

Prev Next Page:

Očekujte slatko i bezobrazno, kosmičko i…

povezani članci

Očekujte slatko i bezobrazno, kosmičko i melanholično

Krista Bel (Chrysta Bell), muzičarka, glumica, model i muza kultnog reditelja Dejvida Linča (David Lynch), pred svoj prvi beogradski nastup (30.11, KC Grad), u okviru muzičkog dela Paralel festivala, govori...

Opširnije...

Karte u pretprodaji po specijalnoj ceni

povezani članci

Karte u pretprodaji po specijalnoj ceni

Ograničena količina karata za koncert Twin Peaks zvezde Kriste Bel, po specijalnoj ceni od 800 dinara puštena je u prodaju na svim Eventim prodajnim mestima. Krista Bel (Chrysta Bell) će...

Opširnije...

Twin Peaks FBI agentica dolazi u Beograd

povezani članci

Twin Peaks FBI agentica dolazi u Beograd

  Dugogodišnja saradnica i muza Dejvida Linča - Krista Bel (Chrysta Bell), nastupiće u okviru Paralel festivala, u Kulturnom centru Grad. Krista Bel je muzičarka, pevačica, kantautorka, glumica i model, a široj...

Opširnije...

Film o Palpu - pobednik festivala

povezani članci

Film o Palpu - pobednik festivala

  Žiri u sastavu Žikica Simić, Dragan Jeličić i Miško Bilbija doneo je odluku o pobedniku Festivala muzičkog filma 2017.   Obrazloženje, Miško Bilbija   U ovogodišnjoj selekciji festivala Paralel Vision takmičili su se predstavnici...

Opširnije...

Paralel Vision - program po danima

povezani članci

Paralel Vision - program po danima

Velika sala Doma omladine Beograda Preuzmite Program Festivala muzičkog filma u PDF formatu 13.9, sreda 21h Supersonic - OASIS, dokumentarni 14.9, četvrtak 19h Pulp, dokumentarni  21h Green Room (Zelena soba), horor  15.9, petak 19h Shot!, dokumentarni o čuvenom rok fotografu...

Opširnije...

Program Festivala muzičkog filma

povezani članci

Program Festivala muzičkog filma

13-17. septembar Velika sala - bioskop Doma omladine Beograda Preuzmite Program Festivala muzičkog filma u PDF formatu {module [777]}

Opširnije...

Facebook

fb radionica 2015 web

Kontakt

PARALEL

Beogradski

Festival

Subkulture

E-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.